У жижи

СКИЦЕ ЗА ЈЕДНУ ФИЛОСОФИЈУ СПОРТА
Српско спортско чудо
Како земља са око осам милиона становника успева да буде светска сила у тимским спортовима, а да при том не увози људе? Да ли су Срби заиста ближи корену и правом смислу онога чије окрајке данас зовемо спортом, па зато успевају? Зашто то не могу објаснити модерна социологија и спортски коментатори? У каквој је релацији истински спорт са духовношћу, славом, лепотом, игром, забавом, национализмом? Да ли је спорт само „компензација за све остало што Срби немају и не умеју”, или ту ипак има нечег много дубљег?

Пише: Бранислав Матић
Фотографије: Жикица Јовановић, Влада Марковић,
Архива Ватерполо савеза Србије

Сваке године по неколико пута догађаји нас принуде да се питамо: откуд толики српски врхунски успеси у спорту? Како с таквом сигурношћу и самопоуздањем у спорту освајамо свет – ми, малени, исцрпљени, осиромашени, оклеветани, распарчани, изранављени, расељени, ми, реформисани чудотворци преживљавања, почашћени једним доларом дневно и змијским тапшањем по рамену? Да ли је то срећни изузетак којим се потврђује невесело правило, или се управо у спорту еманирају дубљи слојеви нашег народног бића, очувани испод површинских оштећења? Откуд у спорту тај смирен а чврст поглед, тај победнички осмех, та самосвест о вредности код синова оних који у огромној већини не знају од чега ће живети до краја овог месеца? Какво то нејасно сећање на висину имамо, одакле потиче та необична слика коју носимо у себи и кроз спорт испољавамо?
Спорт је данас, извесно, једна од последњих преосталих области које имају снагу да по целој дубини потресају и покрећу постмодерне нације. По томе, упоредив је само са музиком и оним крајњим искушењем које знамо под именом рат. Спорт је вероватно једина област у којој наш народ, бројчано мали, сматра најнормалнијим да буде првак света. И очекује то a priori; с таквом идејом отпочиње готово свако такмичење. Став је класичан, грчки, што се од Кубертена није могло научити. Не, није важно само учествовати, важно је победити. Већ друго место чини нас тужним, треће звучи као једва прихватљива утешна награда. Све испод и не постоји у видокругу и сећању. Такође, није важно само да се побеђује, важно је како се побеђује. Победа остварена нечасним средствима, или судијском неправдом нанетом нашем противнику, оставља празнину неупоредиво већу него частан пораз. Ако судије нама наносе неправду, то је само знак да морамо победити и судије. Осмејак је, при том, питање ранга.

ПОБЕДА

Могло би се говорити о обичној мегаломанији да није једног детаља: спорт је, уз неколико области духа и знања, једино поље где редовно заиста и бивамо прваци света. Поље где, увек изнова надјачавајући себе саме, побеђујемо све друге. Нарочито оне веће и јаче, богатије и охолије, „цивилизованије” и празније, оне који нам у другим стварима, захваљујући варварским „правилима игре”, чине грех и неправду. Побеђујемо противно „логици”, упркос „свевлашћу новца”, дигитронима, пиштаљкама, хемији. Побеђујемо, и то би ваљало одмах приметити, много чешће у такозваним колективним спортовима, где се супротстављају два тима, две заједнице, него у дисциплинама базираним искључиво на индивидуализму. И у тимским спортовима одликујемо се личносним приступом, јаким појединцима, врхунским вођама тима, али оквир је увек заједница. Дух заједнице је оса тима. Тим који нема дух заједнице и јаку идеју водиљу, ма колико био састављен од квалитетних појединаца, није занајвише домете и најтежа искушења. (Исто је са народом, без обзира на његову величину или економску снагу.)
Зато је селектор српских ватерполиста Дејан Удовичић поступио као древни мудрац и храбар стратег када се после Олимпијаде у Пекингу 2008. захвалио звездама попут Шапића и Шефика. Ти велики играчи, умисливши да су већи од тима, испадима своје таштине угрозили су дух и идеју заједнице. Бранећи то језгро свега, Удовичић је кренуо из почетка, с младим снагама, и већ на следећем такмичењу (упркос целомудреним прогнозама) тим је поново био на врху света.
Слично је поступио и селектор кошаркаша Душан Ивковић, преузевши дужност те исте 2008. Захвалио се свим звездама које су мислиле да могу преговарати о игрању за Србију и испостављати спискове услова. Ослонио се искључиво на оне који су се одмах и безусловно ставили на располагање својој земљи и већ на првим следећим великим такмичењима вратио српску кошарку, претходно посрнулу, на победнички пут.
Стога, у спорту, као у свакој области духа–акције, критеријум за одређивање великих и малих опире се спољашњем, материјалном и статистичком.
Зашто је све то тако? Зашто је у српском случају наглашеније него другде? Зашто је у неким другим областима и код самих Срба готово сасвим супротно? Зашто једино у спорту наш народ несумњиво има веродостојну елиту, дораслу искушењима са којима се суочавамо?

ИЗВОР

Корене онога чије остатке представља данашњи комерцијализовани и манији профита потчињени спорт треба тражити, разуме се, иза завесе која данашње човечанство дели од сакралне древности. Порекло спорта слично је пореклу уметности, можда понајпре позоришта, о чему на нама најближи начин сведочи историја античке Грчке. Проф. Александар Станковић, maitre d’armes, у огледу Корени (западног) спорта пише:
„Живот старих Грка и целокупна њихова култура заснивају се на схватању света као велике утакмице и надметања. Ту је све у борби, и људи, и природне силе, и државе, па и сами богови Олимпа. Овај агонални (од речи агон, борба) карактер који су придавали свему био је израз велике енергије, снаге и младалачке свежине једне цивилизације која се тек рађала... Не само у себи – надметање тела са осећајем и осећаја са мишљењем – већ и надметање мисли, осећаја и тела са собом самима. Тако су се зачели атлетика, поезија и философија – неговање телесног, душевног и духовног – или, краће речено, култура!”
Покретач античких спортиста било је частољубље, не користољубље. Пут спорта био је један од духовних путева, пут посвећења сличан витешком, и подразумевао је самоусавршавање блиско доцнијој гралској потрази. Победа у спорту, неки атлетски рекорд рецимо, била је и начин трансцендирања сопствених граница човека, скидање једног материјалног покрова, још један степеник на путу узнесења људског кроз конкретан подвиг. Реч је, дабоме, о приступу налик алхемијском: померањем и савладавањем физичких граница, повратно, утицало се на духовно преображење.

СЛАВА

Победа је доносила славу: друштвени и духовни ранг. Плутарх наводи примере да су пред великим спортским победником рушени утврдни зидови у родном граду. То је повратак на велика врата, уз поруку: „Граду који је створио такве јунаке нису потребни никакви бедеми.” У суштини, исто тако Београд на свом централном тргу дочекује, редовно, своје спортске победнике-ратнике. Симболично, готово обредно, спортски јунаци тада приносе победничка одличја и предају их народу за који су се борили, у чије име су победили.
Слава? Дабоме, али нематеријална. Нису модерни естрадно-спортски мешетари и рекламократи открили магнетизам славе, они су га само срозали, попростачили, масификовали, да би га лакше уновчили. Такође, према генијалним интуицијама Ренеа Генона, ни злато изворно није имало никакав материјални смисао. Злато је, пре срозавања у материју, само израз неизрецивог блиставила божанског духа, нечега што нас заветно чека на крају Пута. Материјализација се у новом веку испољава као облик колосалне банализације. Тако и доликује епохи у којој се врсност и слава могу написати једино с великим бројем нула. Древни савет Лукијана, изречен у апологији гимнастике, припада једном друкчијем поретку ствари и вишем статусу човека у односу на модерни:
„Не бива вежба само надметања ради, да би учесници могли добити награде, већ да се тиме достигне неко веће добро за целу државу и за њих саме. Јер све грађане очекује и неко друго заједничко надметање (живот), па и венац...”

ЛЕПОТА

Спортско надметање код старих Грка, у самом корену данашњег спорта, било је и обред. Богослужење. Један од начина да се подвигом и симболичном жртвом изрази захвалност боговима. Грчке историје описују „случајеве војника који након победоносних ратних напора боговима Олимпа захваљују на победи тако што на попришту битке припреме стадион и одрже такмичење у трчању, песничењу и рвању”. Ратни и спортски победнички венци често су, дакле, стајали на истим главама, потцртавајући најдубљу духовну сродност.
Осим са мистеријом, спиритуалним и славом која је изнад сваке материјалности, та давна култура, из које је рођена Европа, доводила је спорт у непосредну везу са култом лепоте. Ево како о томе пише Милош Црњански 19. децембра 1935, у једном од својих предолимпијских извештаја из Берлина:
„Врло рано баш та античка Грчка оделила је појам лепога у спорту, лепоте телесне која чини сличним боговима, од појма професионалног робовања утакмицама. Правим агонистом зваху онога који је спортом тежио ка божанском у лепоти телеснога, чији смер није био пљескање на тркама. Обичним атлетом зваху људску машину од мишића која је кроз столећа све ниже падала и која је, проституисана, међу животињама, у прашини циркуса завршила. У најбоље своје доба, антички Хелен имао је чак философски и педагошки идеал телесно лепога, са духовном лепотом истога, хармоничнога, и сматрао је ту узвишену лепоту, калокатагију, једним достојним циљем у животу.”

ДУХ

Од пута обожења до пада у циркуску прашину, спорт је, као и онај који је пао као човек а пробудио се као човечанство, прошао кроз дугу и загонетну историју кварења, губљења ранга. Велики шпански философ Хосе Ортега и Гасет, који је дао једно од најлуциднијих осветљења спорта у веку за нама, ипак је сматрао да је спорт последња оаза ратничког духа у модерном добу. Оаза очувана упркос свему.
„Ратничким духом називам ону уобичајену срчаност која у рискантности подвига не налази довољан разлог да га избегне. Код индустријског духа, напротив, одлучује процена о опасности, јер се живот схвата као сталан опрез. Разлог што у ратничком духу жеља за акцијом надвладава страх од опасности лежи једино у дубоком осећању самопоуздања. И обратно, у жижи индустријског духа делује дубоко несамопоуздање”, пише Ортега. „Ратник је једно, војник нешто сасвим друго. Средњи век није знао за милитаризам. Војник представља дегенерацију ратника кога је корумпирао индустријалац. Војник је наоружани индустријалац, бирократа који је измислио барут. Организовала га је Држава за борбу против замкова. Са његовом појавом почиње рат на даљину, апстрактни рат топа и пушке.”
Ортега, рушећи један плитки либерал-демократски стереотип, ратнички дух доводи у непосредну везу са оптимистичким концепцијама света. „Јер, заиста звучи парадоксално да у средњем веку, који нам је једна глупава историографија осликала као време мрачњаштва и тескобе, цветају оптимистичке философије, док се у наше модерно доба не може чути скоро ништа друго сем гласова песимизма.” Ведрина и самопоуздање нису резултат несхватања космичког бола и драме човека. Напротив. Али, пред истом истом болном стварношћу фигура ратника заузима супротан став од војника или индустријалца, баш као данас спортиста у односу на (рецимо) политичара, јапија или рекламократу.
„Данас почињемо да осећамо изненадну симпатију према таквој природи и таквом духу, гледајући како у нимало архаичном облику бујају у спорту. По мом мишљењу, разлика између спорта и игре је управо у томе што спорт укључује опасност, па макар се она огледала само у изузетном физичком напору. Уместо да избегава опасност, спортиста јој хрли у сусрет, што га и чини спортистом”, закључује чувени Шпанац.
Занимљиво, један други великан, Бела Хамваш, не дели сасвим Ортегино мишљење о томе где су границе спорта.
„Спорт престаје у оном тренутку када неко ставља свој живот на коцку. Олимпијски играч је био спортсмен, Ахил више није. Зашто? Јер је Ахил и остао на ограшју”, каже он у Невидљивом збивању.

ИГРА

А данас? Шта је данас од свега остало?
У спорту се, и данас, очитују дубљи слојеви социјалне и етнопсихологије, духовне и вољне снаге. Успешност у вештини, кад је уистину плодоносна, последица је врлине. Врлине која се не може измислити, фалсификовати, релативизовати, поправити маркетингом, купити. Врлине која је увек изнова на провери и чији се однос са вештином разрешава управо онако како је то у више својих дела објаснио владика Николај Велимировић.
Оно што се збива на једној правој утакмици од вајкада се збива у целој васиони. Једно истинско спортско такмичење, као и једна љубав, симболички сажима у себи историју света. Сви битни моменти и архетипови су ту, све силе и исијавања, доведени и сучељени у оквирима једне мале космичке драме. Два противстављена принципа (тима), закон (правила), мера, број, раздобља, страсти, етика, витешки идеал, фаустовско искушење, лукавство, подвиг, падови и успења, духовне и природне снаге. Сваки веродостојни спортски мегдан, где се неизвесност подразумева, садржи у себи низ малих симболичких рађања и умирања, бљескова и помрачења, стварања и разарања; све ври у ватри која и топи и челичи. Катарза је обострана, катарза победе и катарза пораза, у чему непосредно суделује и публика. И личност и народ. (Незаконито је присуство једино масе, преко које продиру доњи инстинкти и бесловесност; типичан пример незаконитог присуства масе на узвишеном месту спортског мегдана: фигура хулигана.)
И, најфасцинантније, све то има форму игре.
Зато у спорту тако мучно и јадно делују опструкција, малодушност и ћифтинска срачунатост, чак и кад се крију под именом „тактике”. Остављају утисак бежања са мегдана судбини, покушаја да се брбљањем одговори на бити ил’ не бити. Изгледају као настојање да се живот мрава претпостави животу сокола, или да се дужина живота претпостави његовом интензитету. Личе на мољење да се преговора кад су секунданти већ означили почетак двобоја, или на бирање пред самурајем новчаника као оружја. И свима бива јасно да је то недостојни кукавичлук, поништавање духа и смисла игре. Глупа идеја да се са Страшног Суда може бити „оправдано одсутан”. Учење да је и неиграње начин игре.
Публика на такав приступ негодује из дубине бића, спонтано, с презиром, понекад љутито, као на увреду или на издају. Негодује без обзира на то да ли се тако држи сопствени или противнички тим. Публика има непогрешиви осећај да присуствује нечем нечасном.

ИМАГИНАЦИЈА

Управо због препознавања мале космичке драме у спортском догађају, неправда и непоштење ту падају теже него у такозваном животу, послу, баналним грађанским релацијама. Неправда и намештање резултата у спорту, као малој космичкој драми, имају исто значење као и у великој космичкој драми. Ради неузнемиравања слуђених маса, надевају им се нешто блажа имена, што не мења ништа у суштини ствари. Зато је огрешења у спорту тако тешко забашурити и најтеже се заборављају.
Спорт је, поред осталог, јако стваралачко поље. Непревидива је разлика између креационистичког и индустријског (или механичког) приступа у спорту. Сви више воле игру Бразила од игре Енглеза или Италијана, чак и кад им није сасвим јасно зашто. Осећај за креативно и лепо, за једноставно и храбро, спада међу дубоке урођене осећаје. Најраскошније је кад се у финалу сучеле две високе имагинације. Међутим, чешћи је сусрет највише маште и најјаче воље, као чувена фудбалска финала између Бразила и Немачке. Више победа остварила је машта, али је и воља увек испраћана аплаузима општег уважавања.

НАЦИОНАЛИЗАМ

У истинском спорту, који је сачувао нешто од изворног смисла, нема „обичних утакмица”. Рутина је бљутава и уништавајућа, као у љубави. Баш као што се са непријатељем не може играти пријатељска утакмица, ма колико нас у то уверавали политички коректни спортски репортери. Ко може да тврди да су синови Аргентине на Светском првенству у Индијанополису 2002. године (дошавши из земље уништене америчким монетаристичким паразитизмом толико да су спортисти морали лично да плаћају себи пут и смештај) одиграли обичну кошаркашку утакмицу у којој су разнели бахате и тобоже неприкосновене Американце? Ако неко ипак може толико да обневиди, обавештавам га да су два дана касније, против истог противника, Срби (дошавши из земље коју су три године раније Американци бесомучно бомбардовали) одиграли још обичнију утакмицу, са истим исходом, и да је цела неуспешно „денацификована” Србија то „примила к срцу”.
Какви смо у спорту, такви смо на великим искушењима, у личним и друштвеним драмама, у ратовима, такви ћемо бити и у највећој могућој духовној драми која нас, пророкована, чека. Отуд, све што ураде спортисти има везе са целим народом, са душом заједнице. И спортисти и народи пресудно се деле на оне који то знају (осећају) и виде, и на оне друге.
Нема никакве сумње да је спорт један од најјачих катализатора здравог  национализма, кохезиони и мобилизаторски фактор. Они који одбацују ма какву могућност постојања доброг национализма покушали су, преко међународних спортско-политичких организација и лобија, да уведу прописе који ће ослабити ту везу. Добар изговор: безбедносни разлози и борба против хулиганства. Зато је драстично смањен број дозвољених места на стадионима, укинуте су трибине за стајање где су цене улазница биле приступачније и које је испуњавала углавном ватрена омладина, уведене су драконске казне за „политички некоректно” навијање, поистовећене су националистичке навијачке групе са махнитим хулиганима. Резултати су били евидентни. На пример, и Аргентина и Србија су ону утакмицу против USA доживеле „као и сваку другу”. Зар не?

БРБЉАЊЕ

Корен и смисао спорта, видели смо, припада кристалној бистрини претфилософског мишљења. Са друге стране, тешко да се о нечему узбудљивом и исконском може писати нешто сивље, тупавије и плиће од модерне „социологије спорта”. Модерном социологијом хара дух јаловости, рециклаже, менталне и вербалне онаније. „Социологија спорта” је као покушај да се квалитет хране објасни дужином жвакања, или да се Пепељуга (душа) објасни козметиком, уз неколико значајних накашљавања и гомилу таштих и бесмислених фуснота. Зашто? О исконском се не може брбљати. Не може без последица. Празнословље је ту неподношљиво и све је видљиво свима. Зато је занимање спортских репортера толико захтевно и зато смо их за последњих 45 година имали свега неколико великих, више у писаним него у говорним медијима. А лош телевизијски или радио репортер се очас посла претвори у малтретирање целе нације, поготову ако је још и политичка улизица, кафански педагог, фразер, или тек збркана празнина с именом и презименом.
Такође, спорт не трпи надуванковиће, умишљене и неиживљене, болно приземљује лажне величине. Чини се, ни у једној другој области се не стропоштавају тако брзо и немилосрдно. Ко не уме да носи славу какву подразумева спорт, поготову ко је злоупотребљава, пролази исто. Не знам откуд овде помисао на српске фудбалере, али знам да се и слабости народа и појединаца, не само врлине, непогрешиво очитују у спорту.

ЗАБАВА

Још од Платонове Политеје до дана данашњег, спорт је у чврстој повезаности са државом. Брига државе о спорту је брига о духу и здрављу народа, брига о васпитању омладине, о квалитету будућих ослонаца државе, што није превиђала ни једна целовита класична политичка доктрина. То је логично и неопходно.
Међутим, с обзиром на страховито губљење ранга нововековне политичке класе, савременом спорту нарочито прете две опасности. Опасност од малих похлепних политичара и опасност од деградације спорта у забаву залудних маса. Обе опасности извиру из истога: болесне и ниске политике. Условљени тамним страстима и демонијом новца, с предумишљајем манипулисања осећањима гласача, одшколовани да се удварају и варају, често сведени на политичко крило мафије – мали политичари увек имају амбицију да спорт подреде свом егоизму. Из њихових осмеха испада туђе перје; увек ће доскакутати на место где се излива љубав народа према спортским победницима, или ће емитовати свој групни портрет са шампионима (надајући се аутоматским поистовећењима). Њихово малецно срце куца као таксиметар. Одаје их заборављање да спортски победници нису ту као декор њихове предизборне кампање. Учиниће све да се инфилтрирају у најјаче и најорганизованије навијачке групе и да манипулишу њима као „гласом народа” (сетимо се само ко је све покушавао да придобије навијаче „Звезде” и „Партизана”, и да управља њима). Мале политичаре још више разоткрива намера да спорт претворе у пучку забаву, у параполитичку естраду, у инструмент за забашуривање горућих проблема у држави, да га лише висине и дубине, и ставе под своју директну контролу.
„... Политичка власт је то већ одавно приметила. Нема делотворнијег средства за лакшу владавину над човеком него што је забава”, опомиње мудри Хамваш. „Уз помоћ забаве од целих народа се праве идиоти.”
То је можда и најважнија утакмица у којој спорт, не само српски, мора победити за све нас. Да се не претворимо сви у ону ужасно баналну силиконску лутку из „Земље крви и меда”. Како каже Томас Ман: „... Све што је учињено треба да буде спасено оним што следи.”